DON ŽUAN 04.04.2014

Posted by | April 01, 2014 | Aktuelno | No Comments

ornament

Žan Baptist Poklen Molijer4001486_orig

Don Žuan“

režija: Igor Vuk Torbica

dramaturg i adaptacija teksta: Tamara Bijelić

scenograf i kostimograf: Veljko Stojanović

kompozitor: Marko Marić

muzički saradnik: Višnja Radosav

Lica:

Don Žuan……………………………………………………Ivan Đorđević

Zganarel……………………………………………………….Dejan Dedić

Elvira………………………………………………Sanja Radišić Subotić

Guzman……………………………………………………..Dejan Karlečik

Don Karlos…………………………………………………Miljan Vuković

Don Alonso…………………………………………….Zvonko Gojković

Don Luj………………………………………………..Prvoslav Zakovski

Francisko……………………………………………………Jovan Torački

Šarlota………………………………………………………………..Edit Tot

Maturina…………………………………………………….Jelena Šneblić

Pjero………………………………………………………….Stefan Juanin

Gospodin Dimanš/DebeliLuka………………………Mirko Pantelić

Devojka……………………………………………………….Jelena Kesić

Inspicijent: Jelena Ristić

Sufler: Mirjana Ćuk

Scenska tehnika:

Šef scene………………. Srđan Vekecki
Dekorateri……………..  Miroslav Lekić, Siniša Markov, Milan Marić, Davor Ristić
Rekvizita………………. Aleksandar Došen
Svetlo…………………… Aleksandar Brustul i Tomislav Stoiljković
Ton ……………………… Dušan Istrat
Garderoba………………Verona Sekač i Cvija Đuričin
Šminka………………….. Draginja Puškarić
Krojački radovi……….. Aranka Aleksić
Stolarski radovi………. Goran Janačković

Pod rukovodstvom Vilmoša Kašlika

Žan Batist Poklen Molijer (1622-1673)

Pisac, režiser, glumac i jedan od najpoznatijih komediografa u svetskoj književnosti. Osnivač komedije klasicizma. Napisao trideset scenskih dela u kojima se oštro suprotstavlja naglašenoj patetici i stilizaciji, založivši se za nove umetničke principe zasnovane na prikazivanju životne istine na sceni, sa jasno ocrtanim likovima u okviru zanimljive radnje. U svojim komedijama ismeva lažne učenjake, lekare neznalice, uobraženost obogaćenih građana, izveštačenost, nadmenost, licemerje i nemoral. Za smeh koji izaziva elemente baštini iz svih izvora komike, ironije, humora. Dramaturški posmatrano, kombinuje sve klasične vrste komike, počev od spoljnih i jednostavnih, od komike oblika, pokreta situacije, zabune, zbrke, pa do unutrašnjih i složenijih, do komike karaktera, govora, naravi. Jedini je veliki pisac perioda klasicizma koji se oslanja i na srednjovekovne rodove, na komiku u moralitetima i fablioima, i posebno na farsu, tu grubo veselu pučku lakrdiju u kojoj je našao sirovu vitalnost svojih tema. Njegova novina i snaga počivaju u stavu da izvore komičnog ne treba tražiti u situacijama, u događajima i ponašanju ljudi kao spoljnim oblicima manifestovanja, već da komika leži u biću, u karakteru ličnosti, i da je komičnost prevashodno jedna od kategorija duha. S tim u vezu dovode se i dve osnovne norme u odnosu na koje se kod Molijera vrše pomeranja: na zdrav razum i na kult prirodnosti. Otud svaki komički lik koji postupa po diktatu neke svoje strasti ili fiks ideje, koje ga od živog i normalnog pretvaraju u marionetu, i nije ništa drugo do otuđena ličnost.
Još kao mladić Molijer prisustvuje raznim izvođenjima komedija da bi 1643. godine sa porodicom pozorišnih glumaca Bežar osnovao Slavno pozorište pod upravom Madlene Bežar. Tokom 1644. godine trupa izvodi po provinciji, a onda dolazi u Pariz gde doživljava neuspeh, posle čega ponovo izvodi u mnogim francuskim gradovima. Godine 1650. Molijer postaje vođa trupe i stvara komedije po uzoru na italijanske. Vraća se 1658. u Pariz i pod protektoratom kraljevog brata igra pred Lujem XIV Kornejevu tragediju „Nikomed“ i farsu „Zaljubljeni doktor“, što mu omogućava da u pozorištu Petit-Bourbon na smenu nastupa sa čuvenom italijanskom trupom Skaramušija. Ovo pozorište srušeno je 1660. godine i kralj premešta trupu u Palais-Royal gde Molijer stvara „Smešne precioze“. U komadu „Škola za muževe“ (1661) Molijer se vraća komediji naravi u kojoj je bio majstor, a odmah zatim piše i „Školu za žene“ (1662), komad koji je doživeo najveći scenski uspeh. Ovo dramsko delo značajno je i zbog toga što je imalo pet činova, što je u ono vreme imao samo komad od prave vrednosti. „Škola za žene“ otvorila je mnoge polemike sa Molijerovim protivnicima, pa on, stoga, piše jos dva komada kao odgovor na neprijateljstva – „Kritika škole za žene“ i „Versajske improvizacije“. Jedno od najboljih Molijerovih dela „Tartif“ (1664), u kome se opisuje religiozno licemerstvo, preživelo je petogodišnji progon od strane cenzure. Filozofska komika dominira u „Mizantropu“ (1666), građansko slobodoumlje u „Don Žuanu“ (1665), u „Učenim ženama“ (1672) opet se vraća temi kaćiperstva, a u „Građaninu plemiću“ (1670) uvodi i dva baletska čina. Na izvođenju svoje poslednje napisane komedije „Uobraženi bolesnik“ (1673), u kojoj obrađuje jednu od svojih omiljenih tema o lekarima šarlatanima i bolesnicima koji im veruju, tumačeći lik Aragona, čoveka izmučenog nepotrebnim lečenjma, Molijer završava svoj život 17. februara 1673. Nakon toga, 1680. godine, kralj Luj XIV njegovu trupu, ujedinjenu sa pozorištem Marais, spaja sa glumcima koji nastupaju u hotelu Othello Bourgon, čime je stvoren subvencionisani teatar, prvo državno pozorište u Evropi, danas Comedie-Francaise.

Igor Vuk Torbica

Diplomirao je 2013. na katedri za Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Alise Stojanović, gde trenutno pohađa i master studije. Do sada je kao asistent režije sarađivao na predstavama Dina Mustafića („Rođeni u YU“, JDP i „Patriotic Hypermarket“, Bitef teatar), Sonje Vukičević („Rodoljupci“, SNP) i Ane Đorđević („Četrnaesta“, Narodno pozorište Republike Srpske). Dobitnik je nagrade Hugo Klajn za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Predstava Pokojnik, koja je nastala kao ispitna vežba na trećoj godini studija na Fakultetu dramskih umetnosti, a trenutno je na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u toku 2013. godine dobila je nagradu za najbolju predstavu na festivalu Nušićevi dani u Smederevu, kao i glavnu nagradu fastivala STUDIO FEST održanog u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu.

Reč reditelja

Molijerov Don Žuan delo je koje nema jednoznačnih tumačenja. Ono je kao autorovo zaranjanje u vlastita protivrečja, u unutarnje glasove u kojima su sadržani i dobro i zlo, nagon i moral. Možemo to videti i na osnovu dva noseća lika ove drame, Don Žuana i Zganarela. U njih, u ta dva znakovita «ja», kao da je Molijer razložio svoj karakter. Otuda i takva struktura i kompozicija ovog dela, puna žanrovskih poigravanja i grubog smenjivanja komičnog i tragičnog. Neko ko se bavi ispitivanjem fenomena Don Žuana, a nađe se pred ovim delom, teško može da izbegne da suočavajući se sa njegovim temama i sam ne zaviri u sebe i oseti u sebi jednako snažna protivrečja. Jednostavni su zato razlozi zbog kojih bismo mogli kritikovati Don Žuana za njegovu neobazrivost i podrugivanje svemu što ga okružuje.

Ipak, ono što predstavlja pravi izazov jeste pronaći razloge zašto ovaj lik mora i dalje da nas opominje i traži da se njime bavimo – posebno danas, kada njegova rečenica: „Samo pomoću licemerja čovek može da se izbori sa porocima u vreme u kojem živimo“, nije više oštrica uperena protiv konkretne (njegove) klase, nego je postala sveprožimajuća istina i datost. Don Žuan i danas je moćan lik, sukobljen sa okruženjem koje ga sputava, međutim, izgubljeniji je no ikada do sad i malo čega romantičnog je ostalo u tom liku. On putuje kroz svet, luta i beži, ali ono što ga okružuje prevazišlo ga je svojim besmislom, a bez bilo kakvog monolitnog i jasnog referentnog sistema vrednosti protiv kog on ustaje pokušavajući da život učini posebnim i drugačijim od onog koji mu je predodređen. Prokletstvo za njega ništa ne znači, jer u svetu koji je teološki obeležen zlom, pakao je već ovozemaljski ustanovljen. Zato Don Žuan na sebe može i stavlja bilo kakvu masku u rešenosti da, postojalo ono ili ne, „veliko drugo“ izloži svojoj spremnosti da ga pokrene, prekrši njegove zabrane, da ga svojim akcijama kritikuje i komentariše. Cilj tog puta (ili bekstva) samo je jedan: da obrazuje i pronađe vlastiti smisao.

Reč dramaturga

Don Huan ništa ne reflektuje, nije zaokupljen mišlju

već doživljavanjem sopstvene egzistencije

koja je uslovljena bezobzirnošću.

On se rečima objektivno ne može sažeti,

kao što se ni sam nikada ne bi sažeo u reči.

(Volfgang Hildeshajmer, Mocart)

Putujući kroz istraživanje ove drame zajedno sa njenim glavnim junakom, pred nama su se otvarale razne teme i pitanja koja bi verovatno i sam Don Žuan sebi postavljao da se zaista zatekao ovde i sada sa nama. Tako nam je prva od smernica kojima smo se vodili prilikom adaptacije teksta bila upravo ispitivanje kakav bi i ko bi to Don Žuan bio kada bi se našao u našem vremenu; protiv čega bi se bunio i borio, koga bi i na koji način zavodio, i da li bi više ikoga svojim gestovima mogao da isprovocira, obesčasti, uvredi ili povredi?

Iako nastao znatno kasnije, mit o Don Žuanu količinom zainteresovanosti koju je proizveo u istoriji književnosti, umetnosti, ali i u domenu društvenih nauka, mogao bi stati rame uz rame sa npr. mitom o Sizifu ili Edipu. U istoriji dramske književnosti lik Don Žuana predstavlja jednu od ključnih figura. Nisu se bez razloga njime bavile takve umetničke veličine poput Moline, Molijera, Bajrona, Mocarta, Puškina, Šoa, Bodlera, Friša, niti njegov lik u tolikoj meri analizirali mislioci poput Frojda, Oto Ranka, Kjerkegora, Kamija, Hansa Majera..

Nešto u samom pokušaju poimanja lika Don Žuana opire se logici, provocira, dovodi do nekakvog kratkog spoja misli, teži nedokučivosti. Jasno je, a o tome svedoče i brojni teorijski tekstovi o ovom junaku, da njegov najveći greh nije zavođenje svih tih žena. Po stanovištu nekih teoretičara, njegovo zavodništvo sasvim je u skladu s ponašanjem prosečnog plemića iz datog vremenskog perioda, a ono što bi njegov najveći greh mogao biti, različiti umetnici i mislioci tumačili su na različite načine. Molina mu npr. u najvećoj meri zamera sveopštu podrugljivost, Molijer religiozno licemerje kome pribegava u poslednjem činu drame, Puškin beskrupuloznu drskost, a Mocart (tj. Da Ponte) odsustvo pokajništva zbog ubistva komandora. Najzad, od strane svih ovih autora, Don Žuan zbog svoje samovolje i nepoštovanja kako zemaljskih, tako ni božanskih zakona, na kraju svakog od njihovih dela biva kažnjen i doveden pred konačni sud.

Ipak, činjenica je da je u vremenima u kojima su ovi tekstovi mahom nastajali poštovanje institucije crkve, braka ili plemićke časti predstavljalo neku vrstu društvene dogme čije bi potencijalno raskrinkavanje bezmalo ostavilo posledice i na društvo, i na pojedinca koji bi se usudio na takav korak. Otuda možda toliko strastvenog interesovanja za bavljenjem junakom koji se tako drsko i hrabro opirao svim obručima (malo)građanskih konvencija, ali i moralni zaključak da apsolutna sloboda kao izbor, ipak vodi nekoj vrsti kazne koja će kad tad doći kao odgovor svevideće nebeske pravde.

Danas, međutim, prosečan čovek 21. veka, cinik po prirodi, zatrpan gigabajtima informacija koje su mu dostupne na svakom koraku, suviše zbunjen i zatečen pred protivurečnostima i kontradiktornostima novonastalog sveta da bi i dalje mogao biti istinski religiozan, isuviše egocentričan da bi mu interesovanja išla drugde no do zagledanosti u sopstveni pupak, previše zaslepljen svetlima s bilborda i raznih ekrana da bi video dalje od svog nosa, previše uljuljkan u ideji o vlastitom konformizmu da bi se plašio ičega sem da mu se uskrati ta udobnost. Takav čovek Don Žuanu ne može da preti osudom nebeske pravde, jer ni sam u nju više ne veruje, niti da mu zamera preljubništvo kom je, vrlo verovatno, i sam sklon. Don Žuan, pak, danas ne zavodi da bi od lepotica krao kratke trenutke grešne slasti, niti putuje da bi uživao u uzbuđenjima koja donose pustolovine, on je izgubljen u pokušajima da barem u nečemu otkrije poentu i oseti ukus makar kakve opipljive suštine; on je drznik jer želi da vidi do kojih granica njegova oholost može da ide, a da i dalje nastavi da živi nekažnjen, svestan nepostojanja (ili barem odsustva) onoga od čije bi strane kazna eventualno mogla da dođe.

Ako Boga nema, sve je dozvoljeno, rekao je Dostojevski, a naš Don Žuan, poimajući to, rušeći krhotine onoga što je civilizacija već odavno pojela, gura sam svoj sizifovski kamen, sastavljen od želje da u nečemu pronađe ostatke prave vere ili bar obrise putokaza ka nekom novom smislu. On luta izgubljen i ogorčen, koračajući umornim, teškim koracima po svetu koji se sam sebi vulgarno ceri u lice.

O Don Žuanu

Opus dela inspirisanih mitom o Don Žuanu opširan je, kako u dramaturgiji tako i u poeziji, muzici, filmu i raznim drugim oblastima umetnosti. Počevši od Tirsa de Moline i njegovog dela „Seviljski zavodnik i Kameni gost“ (El burlador de Sevilla y convidado de piedra ), objavljeno 1625. godine, kult Don Žuana, čuvenog zavodnika, razvijaju negujući njegov lik Pedro Kalderon de la Barka, Hose de Espronseda, Hose Sorilja, Ramon del Valje Inklan, Asorin, Antonio Maćado, Migel de Unamuno, Aleksandar Dima, Puškin, Bajron, Molijer i mnogi drugi. Reč je o zavodniku i razmetljivcu, hrabrom i odvažnom do granice nerazumnog, koji smatra da ne potpada pod jurisdikciju ni ljudskih ni božanskih normi ne poznajući ponižavajući strah od kazne. On odbacuje optužbe, tačnije, ignoriše ih, jer je odgovoran jedino pred sobom. On nema svest o odgovornosti, vremenu, trajanju, i zato je slobodan. Za njega postoji samo jedan život, tačnije, jedan trenutak – trenuci koji su prošli, kao i oni koji tek treba da dođu, sada ne postoje.

Otkud ta nestalnost i želja za promenom, da se ništa ne dovršava već da se uvek sve iznova započinje?

Možda odgovor možemo potražiti u tome da je Don Žuan predstavnik jednog doba opsednutog nestalnošću (baroka) i da ovakav lik protagoniste svoje ishodište ima u mitskoj figuri Proteja koju objašnjavaju Montenjeve reči: „Život je neujednačeno, neravnomerno i mnogoliko kretanje… a sve ljubavno zadovoljstvo baš i jeste u promeni.” Ako je to tako, onda je donžuanski tip egzistencije kao zavođenja samo formalna refleksija svesti o smrti, odnosno, neumitnog fizičkog iščezavanja svakog živog bića, a osvojena sloboda na poprištu društvenih ili božijih zakona oblik žudnje za moći u kojoj se oseća trijumf uma. Stoga, on je junak trenutka čije se Ja umnogostručuje tvoreći mnoštvo protejskih lica koja prikrivaju odsustvo identiteta, a njegova vremenska statičnost čini ga nesposobnim da pojmi kontinuitet preobražavanja trenutaka, da sećanjem transcendira sadašnje želje i refleksijom oživi proživljeno ili da anticipira budućnost. Otud i njegovo i Elvirino nerazumevanje u pogledu obećane bračne budućnosti jeste nerazumevanje dvaju bića od kojih ono prvo ekstatički pokušava samog sebe da oslobodi, beskompromisno se postavljajući prema bilo kakvom obliku vezanosti, dok ovo drugo živi po vrednosnom sistemu večnosti. Ali u tome i jeste paradoks slučaja Don Žuan u kome se prepoznaje mitski obrazac: čovek strasti (za životom) nije slobodan – on teži da bude izgubljen, da bude posedovan. Vođen neutoljivom žeđi za životom i radošću, Don Žuan sebe porobljava i na kraju puta pronalazi smrt.

Ali kakav je smisao mitskog završetka Molijerovog Don Žuana u našem „nemitskom vremenu“? Da li je 17. vek dovoljno udaljen od nas da se osećamo „bezbednim“ od bilo kakve „kazne“ i „stradanja“ ili Kameni gost još uvek nepozvan stoji pred našim vratima? Jedno je sigurno, vremena su se promenila a sa tim i značenja simboličkih slika. Moguća metamorfoza mita o Don Žuanu zadržala bi njegov obrazac ali pod drugačijim okolnostima: savremeni protagonista naspram sebe ne bi više imao moral Molijerovog doba, Kralja ili Boga kojima bi suprotstavio svest o odgovornosti prema samom sebi. Poprište odvijanja drame premestilo bi se sa pozornice društvenih događanja u intimni svet „junaka“ čime bi nestale sve referentne tačke njegove pobune – ali ne i metafizičko osećanje koje rađa zebnju pred ništavilom. Isijavajući vitalnost sopstvene prirode, ipak nemoćan da se etički opravda time što bi transcendovao svet briga (ne-biće) prema hrabrosti slobode odgovorne za sudbinu, ostao bi „zarobljen“ u samovolji, u svom vremenu koje je konačno došlo, i „osuđen“ na obezvređenu tragediju postojanja.

I.Trifunjagić

direktorka Pozorišta: Ivana Kukolj Solarov

organizatorka Dramske scene: Marijana Vujčin

urednik: Ivan Trifunjagić

marketing: Boško Đelilović

grafička priprema: Uroš Stepanov

bottom


Leave a Reply

Your email address will not be published.