Idem tamo gde žele da radim

Posted by | April 08, 2014 | Aktuelno | No Comments

ornament

Sneza-17-sm„Pozorište nastaje gde god za njim postoji potreba, volja, radost igre i stvaranja. Onda se naprave mogućnosti uprkos svemu“, kaže rediteljka Snežana Trišić

Naša stvarnost je takva da bi danas u simbiozi koja je potpuno prirodna Nušić i Breht pecali na Islandu – konstatuje u intervjuu za „Akter“ Snežana Trišić, rediteljka koja je kandidat za Sterijinu nagradu s predstavom „Bizarno“. U karte srpskog pozorja ucrtana je kao jedan od najtalentovanijih reditelja. Očito ima svoj ključ, pod svetlima scene on je jedini – uspeh.

Izdvojila se na studijama režije u klasi prof. Nikole Jevtića i Alise Stojanović na beogradskom FDU. Kao talentovana rediteljka, koja specifičnim intelektom i senzibilnošću unosi impuls u umetnost, odabrana je za nosioca Kenedijeve stipendije, koja joj je donela značajna iskustva njujorške Of Brodvej scene i Amerike. Ovde je očito imala šta da kaže kroz umetnost i u pozorištima Srbije, ali i Republike Srpske i Crne Gore, gde progovara o savremenom Pinokiju, svetu koji ostavljamo deci, i čini to na način koji pokazuje sve moći pozorišta.

Tako zahvata i stvarnost predstavom „Bizarno“, koja je odlična, potresna, gotovo bez greške, posle koje ne možete da se ne zapitate šta nam to bi, šta smo to živeli, i zašto. I iza ovog teatra koji stvara mlada rediteljka, ostvarujući misao o njegovoj moći i angažmanu, stoji i izrečeno, kojim otkriva sebe: „Bulgakov je moj Rus. Bukovski je moj Amerikanac, a utočište ’Amarkord’ Federika Felinija, jedan od značajnijih filmova koji su obeležili kinematografiju i uticali na mene.“

Snagu talenta pokazala je prihvatajući poziv Narodnog pozorišta u Subotici, gde je dobila posao reditelja, i čini se predočava društvu da se život, koji nosi umetnost visokog renomea, ne stvara samo u prestonici, metropolama…

Da li ste tim potezom zaista hteli da pokažete da pozorište ne nastaje samo u Beogradu? Snezana Trisic Scena iz predstave Bizarno

Pozorište nastaje gde god za njim postoji potreba, volja, radost igre i stvaranja. Onda se naprave mogućnosti uprkos svemu. Subotičko Narodno pozorište je trenutno jedna od najzanimljivijih pozorišnih institucija u Srbiji i veoma sam ponosna što sam deo nje. Tamo je pozorišna umetnost moguća i to je prava oaza. Ništa time ne dokazujem, uvek rado idem tamo gde žele da radim i gde me zovu, a subotičko pozorište me je čak i zaposlilo kao stalnog reditelja, što je danas prava retkost. U Beogradu sam napravila nekoliko uspešnih predstava na koje sam veoma ponosna i odgledala neke druge, tako da znam da je i ovde to moguće.

Šta je to što Vas pokreće kad ulazite u neki novi pozorišni projekat, sam pisac, trenutak u kojem je društvo, trendovi u Evropi…?

Verovatno sve to. Ne postoji tajna formula za inspiraciju, ona se dogodi ili ne, ali proces mišljenja i potreba za artikulacijom toga kroz pozorište jesu konstantni. Kroz dela dobrih pisaca to postaje uzbudljivo i kompleksno razumevanje i preispitivanje sebe i drugih u odnosu na svet u kojem živim, lokalne i globalne promene, istoriju ili filozofiju. Pratim kako se razvija pozorište u Evropi i svetu što više mogu, ali nisam čovek trendova. U doba copy-paste kulture autentično pozorište, kada je dobro, za mene postaje jedini trend u kojem uživam. Tužno je to što pozorišne predstave sve ređe nastaju kao plod inspiracije, a sve češće u inat neverovatnim okolnostima koje su zadesile sve nas radnike u kulturi.

Političari zaobilaze, kada im je rejting u pitanju, nepopularne teme, da li postoji trend da reditelji zaobilaze nepopularne pisce?

Reditelji često nemaju mogućnost izbora, pa samim tim ni mogućnost izbegavanja ili pribegavanja nekoj temi ili piscu. Volim da slušam urbane legende o tome kako su nekad reditelji birali i predlagali komade pozorištima. To se danas retko dešava, tako da sam sigurna da kategorije (ne) popularnih pisaca određuje i uspostavlja neko drugi.

S predstavom „Bizarno“, rađenom za scenu beogradskog Narodnog pozorišta, odabrani ste za predstojeće Sterijino pozorje, koje nosi i prestižnu nagradu. Kakav je Vaš stav prema nagradama i da li su odličja kod nas zapravo izgubila onu veličinu i posebnost koju su imala nekad u ovom društvu?

To u vezi sa nagradama danas u Srbiji je veoma zanimljiv fenomen. Trebalo bi snimati film o tome da zabavlja narod ili napraviti naučno istraživanje na tu temu, pa da se pomogne ljudima. U svakom slučaju verovatno bi bilo mnogo posla, ali i materijala. Srećom, moja iskustva su drugačija jer sam kao mladi reditelj dobila nekoliko važnih nagrada koje nisam očekivala, a veoma su mi tada značile. Kako kažu, bile su zaslužene, podsticajne, a na neke sam posebno ponosna jer nose imena ličnosti kojima se divim i koje su uticale na mnoge generacije glumaca i reditelja i obeležile naše pozorište. Kroz te nagrade sam na neki način povezana sa njima. Podsticaj i priznanja su za početnike veoma važni, bilo u vidu nagrada, razgovora, podrške i razumevanja njihove umetnosti. Nije toliko važno u kojem obliku im se to pruža ako postoji, ali važno je da postoji. Volim kada moje predstave idu na obična gostovanja u mala i udaljena mesta ili u velike i razvijene sredine, kao i na skromne ili prestižne festivale. To su nova iskustva koja omogućavaju susrete i razmenu sa drugačijom publikom, ali i obezbeđuju duži i kvalitetniji život predstavi. Sigurna sam da će za predstavu „Bizarno“, po tekstu Željka Hubača, Sterijino pozorje biti baš takvo, novo i značajno iskustvo.

Da li Vam je nagrada „Dr Hugo Klajn“, kao studentu generacije na pozorišnoj režiji, bila vetar u leđa za stvaranje koje je izazvalo aplauz publike?

Nagrade „Dr Hugo Klajn“ i „Muci Draškić“, koju sam dobila za svoju diplomsku predstavu „Samoudica“ u Ateljeu 212, svakako su doprinele razvoju mog rediteljskog samopouzdanja, a aplauzi publike su doneli posebnu radost. Aplauzi su takođe velike nagrade, mada i one mogu biti iskrene i lažne, ali se zna kada su koje.

Ko Vam je bitniji nakon premijere, sutrašnje novine sa slovom pozorišnih kritičara, koliko god da ih u ovom trenutku imamo, stav struke i kolega, ili publike u teatru koja je pokazala šta misli nakon spuštanja zavese?

Najvažniji je sopstveni osećaj, kao i mišljenje nekolicine pojedinaca koje izrazito cenim, a imali su veliki uticaj na mene tokom mog razvoja. To je neka vrsta savesti, ali i nadahnuća. Publiku osluškujem, kritiku odmah čitam, kolegama ne verujem uvek, ali volim sve da čujem. Uglavnom sam previše samokritična, tako da me niko ne može nadmašiti u tome. Treba probati sa pohvalama! Najlepše je kada sa glumcima i autorskim timom pre ili nakon premijere razmenim ono nešto, bez ili sa malo reči, kada svi znamo šta smo, da li smo i kako smo uradili.

Iz ugla umetnika, određuje li novac sve u tranzicionim društvima, posebno opterećenim i balastom krize, i šta nije uspeo da „pokvari“?

Novac određuje mnogo toga i naravno da svi zavisimo od njega, ali umetnost može da preživi i bez njega jer ona nije materijalna kategorija. Međutim, nije poenta da održavamo pozorište, umetnost, kulturu, obrazovanje i umetnike na aparatima i infuziji, već da pomognemo da sve to raste i razvija se, da ulažemo u to. To su sistemi vrednosti koji stvaraju zdravo i odgovorno društvo i pojedince koji će biti sposobni da dobro, kvalitetno i dugoročno upotrebe novac kada i ako nam se on jednom dogodi. Materijalni sistem vrednosti bez toga vodi u totalnu destrukciju nacije, čovečanstva, ili stvara krimogeno društvo bez pravih sistema vrednosti.

U godini Nušića smo, mislite li da bi on da danas stvara pribegao angažovanom teatru?

Nušić je angažovan pisac i prirodno bi bilo da se bavi takvim teatrom. Radeći na predstavi „Mister Dolar“ u svojoj matičnoj kući u Narodnom pozorištu u Subotici otkrili smo da on nije bio samo oštri satiričar i kritičar svog društva, već je daleko ispred svog vremena proročki upozorio na sve ono što su današnje bolesti i devijacije društva, politike, porodice i pojedinca. Subotički „Mister Dolar“ je bez problema postavljen brehtovski i mislim da je ta simbioza tih dvaju pisaca potpuno logična i očigledno više nego moguća i uspela na sceni. Verovatno bi se obojica danas bavili angažovanim teatrom, a moguće je da bi otišli na Island i pecali ribu.

Radeći predstavu „Pinokio“ suočili ste se s problematikom izgradnje sistema vrednosti kod deteta. Kako ne pogrešiti i izbeći sve ono što nameće sistem „hleba i igara“?

Mislim da se ti odgovori kriju u mnogim knjigama, a „Pinokio“ je svakako jedna od njih. Treba čitati, treba pratiti i truditi se da razumemo umetnost, treba razvijati i menjati sistem obrazovanja. „Pinokio“ je priča o odrastanju i učenju, a to je nešto što može da se zavoli i da se nauči da se voli, kao što može da se uči i kako se voli.

Šta Vas najviše inspiriše u pozorištu za najmlađe i koje su Vaše poruke mališanima, uz onu odraslima da je nasilje bolest koja mora da se izleči da bismo kao pojedinci i društvo mogli da napredujemo?

U pozorištu za decu postoje drugačije mogućnosti kreiranja scenskog sveta i jezika u odnosu na pozorište odraslih. Mašta se potpuno oslobađa, a igra postaje neograničeni izvor kreacije i komunikacije sa decom. Pozorište je veoma uticalo na mene tokom odrastanja i zbog toga imam veliku odgovornost kada radim za decu. Postoji mnogo toga što želim da im prenesem, podelim sa njima, ali ponekad je dovoljno da ih razumem. Nasilje je svakako jedna od tema o kojoj treba govoriti uvek, dokle god se ne iskoreni, jer je ono često posledica ili uzrok mnogih dubokih poremećaja u društvu i čoveku.

Kakva su Vaša iskustva iz Vašingtona, Njujorka, Čikaga, gde ste učestvovali u radionicama kao dobitnik Kenedijeve stipendije, i zar niste poželeli da ostanete u Americi?

Moj boravak u Americi je značajno profesionalno, ali i lično iskustvo. Pozorište tamo funkcioniše po totalno drugačijem sistemu nego u Srbiji, počevši od načina finansiranja, načina rada, repertoarske politike, animiranja i pridobijanja publike kroz različite programe i akcije. Ispratila sam najvažnije tokove i rad najznačajnijih umetnika od alternative do mejnstrima, i jedna stvar je konstantna – strahovito se bore za svoja pozorišta, projekte i publiku, svi neopisivo mnogo rade, često osnivaju nova pozorišta ili trupe, pa je vanistitucionalna scena jaka i daleko progresivnija nego naša. Pozorište u Americi često nastaje u kombinaciji sa cirkusom, koncertom, performansom, kvizom ili drugim oblicima umetnosti i popularne kulture. Sve to je veoma uzbudljivo i poučno, ali za sada nemam ambiciju da radim tamo, što ne znači da neću otići na dodatno usavršavanje ili neki izlet. Postoji u Srbiji još mnogo nedovršenih i neurađenih stvari u pozorištu… pa, polako.

Na čemu trenutno radite i imate li neki san kada je režija u pitanju?

Trenutno radim u Narodnom pozorištu u Kikindi dramu „Nosorog“, jednog od mojih omiljenih pisaca Ežena Joneska. Nadam se da ću sa divnim ljudima iz ansambla i autorskog tima dokučiti njegov svet apsurda i napraviti predstavu koja će značiti kikindskom pozorištu i publici. Snova imam mnogo, ali prvo ću odsanjati ovaj u Kikindi.

bottom


Leave a Reply

Your email address will not be published.