“MREŠĆENJE ŠARANA” Gostovanje Narodnog pozorišta iz Banja Luke

Posted by | October 23, 2015 | Aktuelno | No Comments

ornament

“MREŠĆENJE ŠARANA” Gostovanje Narodnog pozorišta iz Banja LukePLAKAT-MS

Utorak 27.oktobar u 20 sati

Autor: Aleksandar Popović
Režija i adaptacija: Egon Savin
Scenografija: Egon Savin
Realizacija scenografije: Dragana Purković Macan
Kostimografija: Jelena Stokuća
Lektor: Radovan Knežević
Asistent kostimografa: Jelena Vidović
Asistent reditelja: Belinda Božičković

 

Uloge:
Borko Gracin, profesor: Željko Stjepanović
Mića, njegova žena: Anja Ilić
Laza Paunov, zastavnik: Boris Šavija
Kum Sveta Milosavljević, gospodin: Aleksandar Stojković
Kumić Mita, njegov sin: Zlatan Vidović
Bosa Katanić, profesorka: Nikolina Jelisavac
Vasa Vučurović, kapetan: Branko Janković
Gospava, njegova žena: Sandra Ljubojević
Četnički vojvoda, sveštenik: Ognjen Kopuz
Agenti Udbe: Rok Radiša, Bojan Kolopić

Opis predstave:

Bolna nužnost života

Nedavno sam zbunjeno stajao pred sabranim komadima Aleksandra Popovića. Pitao sam se da li postoji u dvadesetom veku značajan dramski pisac koji je toliko napisao. U Jugoslaviji svakako ne. Krleža i Nušić su napisali, otprilike, upola manje dramskih dela. Drugi, neuporedivo manje. Sve i kada bismo mnoge komade odbacili po nalogu novog vremena, ostalo bi dvadesetak komada koji zaslužuju izuzetnu pozorišnu pažnju. Šta je to nalog ovog najnovijeg vremena u pozorištu? Da li uopšte pozorišno vreme protiče tako brzo kao istorijsko? Naravno da ne. Pozorišno vreme se ne meri satom ni kalendarom, već vrednostima i zato je neuporedivo sporije. Pomaci nisu česti, kao i velike i značajne drame i predstave, pa otud retko beležimo značajne datume u našem pozorišnom kalendaru. Šta se značajno novo dogodilo u našem pozorištu poslednjih decenija 20. veka? Ništa što bi s pravom marginalizovalo delo Aleksandra Popovića. Kako nam se dogodilo da izgubimo trag najplodnijem srpskom piscu za pozorište? Možda je to nalog novog vremena u našoj kulturi – zabraniti ili skloniti Aleksandra Popovića? Između ostalog, jednostavno, Aleksandar Popović više nije u modi. Uveren sam da su neigranje i nagli zaborav ovog velikana posledica vulgarnih dnevnopolitičkih razloga, repertoarskog javašluka i palanačkih kompleksa naših novih pozorišnih rukovodilaca. Uveren sam da će nas budući istoričari pozorišta optužiti da smo ostavili da čame na policama Acinog literarnog špajza čudesne pozorišne đakonije nebrojenih boja, ukusa i mirisa. Popovićevo delo je najbolja teatarska turšija koju možete naći kod nas. Tu je i čeka – neotvorena, a uredno složena, neprocenjiva pozorišna zaostavština. Popović je pisac tamnog vilajeta balkanskog u kojem davno započeti bratoubilački ratovi još traju, i nema nade da prestanu. U njegovim epskim komadima smenjuju se scene presvlačenja, izdaje, hapšenja i ljubljenja, klanja i praštanja i tako stalno unedogled. Možda to nije dovoljno aktuelno i originalno, ali je najtačnija i najatraktivnija slika ovog podneblja u pozorištu. Ako bi ga odigrali negde u Evropi, mi bismo ga, potom, ponovo čitali i prevrednovali. Ali ne verujem da će ga prevodioci otkriti zbog njegovog jedinstvenog, svojstvenog, neprevodivog jezika. To smatram jednom od njegovih najvećih vrlina, a šta je važnije za jednog pisca od njegovog jezika? Bar pet epskih dela Aleksandra Popovića bi trebalo pokušati prevesti na evropske jezike: Bela kafa, Mrešćenje šarana, Razvojni put Bore Šnajdera, Smrtonosna motoristika, Tamna je noć. Nema neprevodivog jezika. Možda Popovića ne prevodimo jer ne volimo njegovu sliku o nama ili smo siti sebe u pozorištu, siti politike, ratova i podela. To je svakako tačno. Svi smo siti političkog pozorišta. Popović nikad nije bio politički pisac. Njegovi autsajderi pričaju o palanci kao sudbini u kojoj vlada večna glad. Tu nema dovoljno ni za raju ni za haračlije, baš kao na celom svetu. Aca je pisac neimaštine u svakom pogledu. Svi njegovi špijuni, dupedavci, mutivode, prefakute, barabe, šegrti, četnici, žandari, lopovi, partizani – svi žude za vulgarnim obiljem koje nikada nisu ni videli. Svi su njegovi likovi od istog soja – danas odbačeni podanici, poniženi i izgladneli, pretvorni i lukavi, a već sutra bahati nitkovi, vlastodršci. Popović zna kako se fukara domogne vlasti i kako uspeva da je zadrži. Likovi ovih istorijskih basni su lekovito amoralni. Popović ih sve bez razlike brani i razume, često se ljuti na svoje likove, kao što se čovek ljuti na samoga sebe. To je ono neodoljivo i neponovljivo u njegovom delu. To je onaj čehovljevski, nepatvoreni humanizam kakav osetimo u evropskoj dramskoj književnosti jednom u sto godina. Njegova isceliteljska toplina zrači iz svakog njegovog dela. Aca je bio nostalgičan lenjinista. To se oseća i u njegovom delu. Zato ga i treba igrati. Zar su tekovine lenjinske revolucije tako pogubne za evropsku civilizaciju? Jesu, ali najviše za ruski carizam i klerofašizam u Evropi. Aca je bio levičar, a danas su u modi desničari. Niko kao Popović u našem političkom pozorištu nije jasnije izjednačio srpsku buržoaziju i proletarijat. Pokazao je da je reč o ljudima istog mentaliteta koji prema nalogu vremena menjaju pozicije i uverenja bar dva-tri puta u životu jer neimaština vlada, valja opstati, čak i po cenu žrtvovanja svojih bližnjih. To je onaj amoralni vitalizam, paradoks opstanka koji Popović prepoznaje kao bolnu nužnost života. Aca Popović je bio i ostao nepristrastan u svom delu. Možda ga danas zato ne igraju; da je pristrastan, igrali bi ga i te kako. Pristrasnost je u modi. Poznavao sam Aleksandra Popovića, i to je jedno od najdragocenijih iskustava u mom životu. Družili smo se u surovim godinama rata i podela. Pitao sam ga da mi objasni o čemu se radi, a on je stalno ponavljao: postoje ljudi i neljudi, sve ostale podele su lažne. Premijerama svojih komada otvorio je tri beogradska pozorišta: sopstveno u Domu omladine, Zvezdara teatar, Kult teatar. Krmeći kas, Mrešćenje šarana, Tamna je noć – nezaboravne predstave, istinski pozorišni pomaci. Zaslužio je Aleksandar Žak Popović da se neka od beogradskih scena nazove po njemu. Zaslužio je i bronzanu bistu negde na Vračaru, da imaju klinci gde da gluvare i piju pivo. Zaslužio je da neka nagrada za avangardnu dramu ponese njegovo ime.

Egon Savin


Leave a Reply

Your email address will not be published.