ISPOVEST DMITRIJA KARAMAZOVA

  • March 23, 2013

ornament-10

Reč autora:

NEIZDRŽIVA ISTOVREMENOST

„Ispovest Dmitrija Karamazova“ predstavlja monodramsku adaptaciju dela romana F. M. Dostojevskog u kome Dmitrije Karamazov, neposredno pred lični sunovrat, odlučuje da svoj očaj kaže bratu Aljoši, svom „angelu na Zemlji“, i da ga, iz bezizlaza, zamoli za nemoguće – da od oca zatraži pomoć u novcu. To je situacioni okvir događaja u kome se ispreda priča o mrtvom čvoru njihovih sudbina u koji su se nerazmrsivo zapleli i Dmitrij, i otac, i Ivan, i Katarina Ivanovna, i Grušenjka i svi oko njih, a Dmitrij Karamazov je onaj iz koga se ta nerazmrsivost izvija u vapaj da se razreši nerazrešivo…

„Širok je čovek, moj Aljoša, suviše širok… Ja bih ga suzio.“ Ovim rečima Dmitrij Karamazov kao da progovara svu svoju nemost pred zbitijem kojim je sudbinom zatečen. Nemost pred onim neizmenjivim, nepredočivim, onim čemu se ne da videti lice, a što neprestano podriva sve naše zemno trajanje, onim nezahvalnim bilo kakvim pojmom i, uopšte, bilo kakvim određenjem. Postojanje oslonjeno na odsustvo bilo kakvog oslonca, nagoni sve junake Dostojevskog na gotovo mahnitu iracionalnost postupanja do te mere da se čini kako u dva različita trenutka činjenja uopšte nije reč o istom subjektu, koji, uz to, kao da ne predstavlja ništa drugo do puku vetrometinu razuma i nerazuma i golu nemoć da se nasluti bilo kakva odgonetka. Dmitrij je sav u tesnacu ove „širokosti“ koja se ne da suziti.

Bilo da je reč o dramskim sklopovima, unutrašnjem prostoru likova, situacionim okvirima, problemskim snopovima, sve je kod Dostojevskog obeleženo trudom da se, u odsustvu imena za vlastitu sudbinu, makar ocrta prostor te neimenjivosti i da tako, bar za malo, čovek umiri svoju neutaživu žudnju za onim što mu zauvek ostaje nedohvatno. Zavodljivost te igre nedohvata je u tome što ona ima i svoje trenutke nade kada stvari izgledaju da će poći po dobru, ali ti trenuci se pokažu kao tek varljivi oslonci pukog predaha u suštinski nezadrživom sunovratu.

Kao da taj koštac nade i očaja, ta mnogostruka neizdrživost protivrečnosti, hoće da po našoj koži ispiše svoju povest, ostavljajući nas da do izdaha ne saznamo u čijim je rukama, u stvari, od naše vlastite kože posedovni list.

– Madlenijanum
Beograd –

 

ornament

Adaptacija dela romana F. M. Dostojevskog

Autorski projekat Nebojše Dugalića

Uloge:

– Nebojša Dugalić –

 

bottom


Leave a Reply

Your email address will not be published.