Loading...
Wedding Home2024-05-24T09:32:18+00:00

До 1834. године у Кикинди су могле да се виде само представе гостујућих глумачких трупа. Прва од њих била је на немачком језику и изведена је 1796. године. Прва позоришна представа на српском језику, изведена је 1824. године, такође од стране једне путујуће групе. 1834. године, забележено је да је група кикиндских омладинаца и студената припемила и извела представу Светислав и МилеваЈована Стерије Поповића.

Представе

Смрт човека на Балкану

Први пут у Србији, позоришна представа "Смрт човека на Балкану" према тексту Мирослава Момчиловића, по којем је снимљен и истоимени филм 2012. године.

Премијера: 12. Окт 2017.
Писац: Мирослав Момчиловић, Режија: Мирослав Момчиловић

Играју:

Михаило Лаптошевић, Миљан Давидовић, Мина Стојковић, Марина Воденичар - Анђела Киковић, НИкола Јоксимовић, Гордана Раушки, Бранислав Чубрило, Миљана Кравић, Марија Остојић, Бранислав Кнежевић, Тања Марков Крижан - Владимир Максимовић, Јожеф Поцик. 

Костим и сценографија: Ирена Марјанов

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

НОВА ПРЕДСТАВА НА

РЕПЕРТОАРУ ПОЗОРИШТА

"САВРШЕН ПАРТНЕР"

Миро Гавран

САВРШЕН ПАРТНЕР“

Режија: Тијана Васић

Сценограф и костимограф: Мина Миладиновић

Композитор: Ана Крстајић

ИГРАЈУ:

ТИНА - Марина Воденичар

ФИЛИП И ДАВИД - Владимир Максимовић

БАРБАРА - Мина Стојковић

СПОНЗОР ПРЕДСТАВЕ:

За потребе плаката, коришћена фотографија Петра Ђорђевића.

Посебна захвалност: Анђелку Белош, Ђорђу Марковићу, Twenty caffe-u и дестилерији Hubert 1924.

Мала сцена.

ПОРУКА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2024!

Порука за Светски дан позоришта (27. март 2024. године)

Аутор поруке

Јун Фосе, Норвешка
писац, драмски писац

Уметност је мир

Свака особа је јединствена, посебна а опет иста као и сви остали. Наш видљиви, спољашњи изглед другачији је од свих осталих, наравно, и све је то добро и лепо, али у сваком човеку постоји нашто што припада само њему ‒ оно што је он сам по себи. То нешто можемо назвати његовим духом или његовом душом. Или можемо одлучити да то уопште не означимо речима, већ да просто оставимо ствар на миру.

Али, премда смо сви различити, ипак смо и слични. Људи из различитих делова света суштински су слични, без обзира на језик који говоре, на боју њихове коже или косе.

Ово може да делује као нека врста парадокса: да смо потпуно исти, а уједно апсолутно различити. Можда ми представљамо парадокс спајајући тело и душу ‒ тако обухватамо и најприземније, опипљиво постојање, али и нешто што превазилази материјалне, земаљске границе.

Уметност, добра уметност, успева да на свој предивни начин повеже нешто потпуно јединствено са универзалним. Омогућава нам да другачије – страно, могло би се рећи – разумемо као универзално. Тиме уметност руши границе између језика, географских региона и земаља. На тај начин спаја не само оно што је карактеристично за сваког од нас, већ и карактеристике група, сваке нације, на пример.

Уметност не чини то изједначавајући наше разлике и чинећи нас све истима, већ, напротив, показујући нам нешто што је другачије од нас, необично или страно. Сва добра уметност садржи управо то: нешто страно, што не можемо у потпуности да разумемо, а у неку руку, ипак и разумемо. Она садржи, да тако кажемо, тајну. Нешто што нас фасцинира и гура преко наших граница, стварајући при томе изврсност коју сва уметност мора да садржи у себи, али и до које мора да нас доведе.

Не знам бољи начин да се супротности споје. Овај приступ је потпуно обрнут од насилних сукоба које често виђамо у свету, а који се препуштају деструктивној тежњи да униште све што је страно, све што је јединствено и другачије, често користећи најнеморалније изуме које нам је технологија ставила на располагање. У свету постоји тероризам. Постоји рат. Јер људи такође имају животињску страну, вођени инстинктом да виде неког другог, страног, као претњу свом сопственом постојању, уместо као фасцинирајућу мистерију.

На овај начин, јединственост – разлике које сви можемо да видимо – нестају, остављајући за собом колективну сличност у којој је све што је другачије претња коју треба истребити. Оно што се споља види као разлика, у, на пример, религији или политичкој идеологији, постаје нешто што треба победити и уништити.

Рат је борба против онога што лежи дубоко у свима нама: нечега јединственог. Али, то је такође и борба против уметности, против онога што лежи дубоко у свакој уметности.

Говорио сам овде о уметности уопштено, не само о позоришној или драмској уметности, али то је зато што се, као што сам рекао, сва добра уметност, у суштини, врти око истог: узети потпуно посебне и јединствене ствари и учинити их универзалним. Спајајући посебно и универзално и изражавајући то у уметности: не елиминишући њену специфичност већ је наглашавајући, допушта да оно што је страно и непознато јасно засија.

Рат и уметност су супротности, баш као што су рат и мир супротности – једноставно је. Уметност је мир.

Превод са енглеског: Драган Бабић

🎭 СЕПТЕМБАР ЈЕ МЕСЕЦ ЗА ГОСТОВАЊЕ! 🎭

Наше позориште ће гостовати у Прибоју 19. септембра са представом "СМРТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ" у оквиру десетог јубиларног фестивала "Дани Данила Лазовића".
Након тога 26. септембра путујемо у Будимпешту, где гостујемо у Српском позоришту у Мађарској, са представом "НАСТОЈНИК".
🎭

Порука за Светски дан позоришта 2023. године

Самиха Ајуб, Египат
СВИМ МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА, ПОЗОРИШНИМ УМЕТНИЦИМА СВЕТА

Пишем вам ову поруку за Светски дан позоришта и, ма колико била испуњена срећом што вам се обраћам, сваки део мога тела дрхти под тежином онога због чега сви ми – уметници у позоришту и ван њега – патимо, односно због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази. Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свет, већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир.

Обраћам вам се данас са осећањем да је цео свет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора.

Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто време, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свет. Упркос томе, чему сви сведочимо, на пољу припајања у протоку информација и модерној комуникацији која је срушиле све баријере географских граница, конфликти и тензије којима свет сведочи, прелазе границу логичке перцепције и стварају, унутар тог привидног припајања, фундаментално одступање које нас удаљава да истинске суштине људскости у свом најједноставнијем облику.

У својој првобитној суштини, позориште је чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот. Као што је рекао Константин Станиславски, велики пионир позоришта, „никада немој долазити у позориште у прљавим ципелама. Скините прашину и блато напољу. Оставите све своје мале бриге, размирице, ситне тешкоће – све ствари које уништавају ваш живот и одвлаче вам пажњу од уметности – заједно са својом одећом, на улазу у позориште“. Када се попнемо на бину, пењемо се живећи само један живот, живот једног живог бића, али тај живот може да се подели и умножи у много других живота које износимо у свет тако да и он оживи, напредује и шири свој мирис другима.

То што радимо у свету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, певачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао пре но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разуме топло срце, и да му здрав разум да разлоге због којих треба да настави напред и да преживи.

Не претерујем када кажем да је то што ми радимо на бини чин самог живота и стварања живота ни из чега, као сјај у тами који обасјава мрак ноћи и даје му топлину. Ми смо ти који дајемо животу раскош. Ми смо ти који га оличавамо. Ми смо ти који га чинимо животним и смисленим. И ми смо ти који му дајемо разлоге да га разумемо. Ми смо ти који користимо светлост уметности да бисмо се супротставили тами незнања и екстремизма. Ми смо ти који прихватамо доктрину живота како би се тај живот ширио по свету. Због тога, ми улажемо труд, време, зној, сузе, крв и лепоту, искрено верујући да је живот вредан живљења.

Обраћам вам се данас не само да бих говорила или славила оца свих уметности, „позориште“, на овај Светски дан позоришта. Уместо тога, позивам вам да се ујединимо, сви ми, држећи се за руке, раме уз раме, и да викнемо из свег гласа, као што смо навикли на сценама својих позоришних кућа, да наше речи пробуде савест целог свега и да потраже изгубљену суштину човека унутар нас самих. Човека који је слободан, толерантан, љубазан, саосећајан, нежан и отворен. И да наше речи одбаце гнусну слику бруталности, расизма, крвавих сукоба, једноумља и екстремизма. Човек хода земљом и живи под небом хиљадама година и наставиће то да ради и у будућности. Извадите га из муља ратова и крвавих сукоба и замолите га да их остави пред вратима позоришта. Можда ће наша људскост, која се замаглила у сумњи, једном опет постати категоричка сигурност која нас све чини уистину способнима да будемо поносни на то што смо људи и што смо сви заједно у простору људскости.

Мисија нас драматурга, чувара ватре просветитељства, још од појављивања првог глумца на првој бини, јесте да будемо у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско. Ми се боримо против тога са свиме што је лепо, чисто и људско. Ми, и нико други, имамо могућност да ширимо живот.

Хајде да га ширимо заједно зарад једног света и једног човечанства.

Кикинда: Кикиндско позориште победник Фестивала "Публикум"

Позориште у Кикинди постигло је још један велики успех. Са представом "Лажа и паралажа", победио је на 2. "Публикуму" у Кули, такмичарском фестивалу професионалних позоришта. Ова позоришна манифестација препознатљива је по томе што одлуку о награђеном доноси искључиво публика. Кикиндски ансамбл наступио је треће фестивалске вечери и добио највишу оцену публике, 4,64.

Кикинда: Вечерас у Народном позоришту представа „Ковачи“

Глумци Народног позоришта враћају се на сцену након продужене празничне паузе, због неколико заражених корона вирусом у колективу, и вечерас је од 20 сати на програму комад Милоша Николића „Ковачи“, у режији Тијане Васић.

Каубоји

"Представа се бави позориштем и прати судбине 57 ликова, које тумачи тринаест глумаца. "Каубоји" су представа са елементима мјузикла, која, поред глуме, изискује физичку способност извођача, учење кореографија, свирања и певања.
Редитељ Кокан Младеновић објашњава да је у бити представе група аутсајдера, потпуних друштвених маргиналаца, која кроз процес рада на представи, прераста не само у добре глумце, него, како каже, и у праве освешћене људе.
"Мислим да је то што жуде ка Западу комично тужни одговор на нашу реалност, односно идеалан дијалог са нашим временом", додаје редитељ.
Драган Остојић у представи игра редитеља који долази у једно мало место и покушава да направи представу са људима који још нису видели позориште.
"То је, у ствари, она топла људска прича о људскости, поштењу, пожртвованости и љубави", каже Остојић.
Међу "Каубојима" који се уздижу изнад својих неуспеха и своје незнање претварају у позоришну вештину је Емина Елор, глумица новосадског Мађарског позоришта, добитница Стеријине награде.
Она у представи глуми Марицу, једину жену која се на аудицији појављује са сестром.
"На почетку представе причам мађарско-српско-румунско-словачким језиком и током позоришних вежби развијам се и постајем звезда каубојка", објашњава Емина своју улогу.
Представа "Каубоји" надилази све досадашње пројекте кикиндског позоришта захваљујући, пре свега, уиграном ансамблу, те редитељу Кокану Младеновићу, сценографкињи Марији Калабић,
костимографкињи Тањи Радишић, композиторки Ирени Поповић и бројној екипи иза сцене." Прикажи мање

Нови фоаје кикиндског Народног позоришта коначно је отворио врата за верну публику.

Задовољни су актуелни и некадашњи чланови ансамбла и културни посленици нашег града, а сасвим сигурно ће и за публику бити нешто сасвим ново. Градоначелник Кикинде, Павле Марков, на пригодној свечаности, подсетио је да су се радови одвијали у две фазе, током прошле и ове године:

- О овоме смо причали претходне три године, а ова институција културе апсолутно је заслужила да добије овако модеран објекат. Верујем да је за чланове ове куће ово важан догађај. Укупна вредност радова износи око 35 милиона динара.

Директор Народног позоришта, Никола Јоксимовић, отварање фоајеа је доживео као испуњавање једног од највећих циљева:

- Заслужујујемо овај модеран објекат који се одлично уклапа у овај део градског језгра и нашег трга. Трудићемо се у наредном периоду да квалитет нашег програма доведемо на још већи ниво, али и да ће кроз овај фоаје у позоришну салу ући још већи број публике.

МИРГОРОД

Комад „Миргород“ рађен је по приповеткама Николаја Васиљевића Гогоља „Приче о томе како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович“, „Старовремске спахије“, „Иван Фјодорович Шпоњка и његова тетка“, „Тарас Буљба“, и списа „Одабрана места из преписке са пријатељима“. Драматизацију потписује редитељка представе, Анђелка Николић, којој је „Миргород“ пета представа у Народном позоришту Кикинда. Богати костими и веродостојна сценографија припадају Олги Мрђеновић, док избор музике потписује Дмитри Гусаков, који је за ову представу изабрао традиционалне украјинске песме , као и музику бендова Дакха Бракха, Дакх Даугхтерс, Опа Тсупа, Куруп.

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

🎭 СЕПТЕМБАР ЈЕ МЕСЕЦ ЗА ГОСТОВАЊЕ! 🎭

Наше позориште ће гостовати у Прибоју 19. септембра са представом "СМРТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ" у оквиру десетог јубиларног фестивала "Дани Данила Лазовића".
Након тога 26. септембра путујемо у Будимпешту, где гостујемо у Српском позоришту у Мађарској, са представом "НАСТОЈНИК".
🎭

Порука за Светски дан позоришта 2023. године

Самиха Ајуб, Египат
СВИМ МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА, ПОЗОРИШНИМ УМЕТНИЦИМА СВЕТА

Пишем вам ову поруку за Светски дан позоришта и, ма колико била испуњена срећом што вам се обраћам, сваки део мога тела дрхти под тежином онога због чега сви ми – уметници у позоришту и ван њега – патимо, односно због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази. Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свет, већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир.

Обраћам вам се данас са осећањем да је цео свет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора.

Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто време, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свет. Упркос томе, чему сви сведочимо, на пољу припајања у протоку информација и модерној комуникацији која је срушиле све баријере географских граница, конфликти и тензије којима свет сведочи, прелазе границу логичке перцепције и стварају, унутар тог привидног припајања, фундаментално одступање које нас удаљава да истинске суштине људскости у свом најједноставнијем облику.

У својој првобитној суштини, позориште је чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот. Као што је рекао Константин Станиславски, велики пионир позоришта, „никада немој долазити у позориште у прљавим ципелама. Скините прашину и блато напољу. Оставите све своје мале бриге, размирице, ситне тешкоће – све ствари које уништавају ваш живот и одвлаче вам пажњу од уметности – заједно са својом одећом, на улазу у позориште“. Када се попнемо на бину, пењемо се живећи само један живот, живот једног живог бића, али тај живот може да се подели и умножи у много других живота које износимо у свет тако да и он оживи, напредује и шири свој мирис другима.

То што радимо у свету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, певачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао пре но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разуме топло срце, и да му здрав разум да разлоге због којих треба да настави напред и да преживи.

Не претерујем када кажем да је то што ми радимо на бини чин самог живота и стварања живота ни из чега, као сјај у тами који обасјава мрак ноћи и даје му топлину. Ми смо ти који дајемо животу раскош. Ми смо ти који га оличавамо. Ми смо ти који га чинимо животним и смисленим. И ми смо ти који му дајемо разлоге да га разумемо. Ми смо ти који користимо светлост уметности да бисмо се супротставили тами незнања и екстремизма. Ми смо ти који прихватамо доктрину живота како би се тај живот ширио по свету. Због тога, ми улажемо труд, време, зној, сузе, крв и лепоту, искрено верујући да је живот вредан живљења.

Обраћам вам се данас не само да бих говорила или славила оца свих уметности, „позориште“, на овај Светски дан позоришта. Уместо тога, позивам вам да се ујединимо, сви ми, држећи се за руке, раме уз раме, и да викнемо из свег гласа, као што смо навикли на сценама својих позоришних кућа, да наше речи пробуде савест целог свега и да потраже изгубљену суштину човека унутар нас самих. Човека који је слободан, толерантан, љубазан, саосећајан, нежан и отворен. И да наше речи одбаце гнусну слику бруталности, расизма, крвавих сукоба, једноумља и екстремизма. Човек хода земљом и живи под небом хиљадама година и наставиће то да ради и у будућности. Извадите га из муља ратова и крвавих сукоба и замолите га да их остави пред вратима позоришта. Можда ће наша људскост, која се замаглила у сумњи, једном опет постати категоричка сигурност која нас све чини уистину способнима да будемо поносни на то што смо људи и што смо сви заједно у простору људскости.

Мисија нас драматурга, чувара ватре просветитељства, још од појављивања првог глумца на првој бини, јесте да будемо у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско. Ми се боримо против тога са свиме што је лепо, чисто и људско. Ми, и нико други, имамо могућност да ширимо живот.

Хајде да га ширимо заједно зарад једног света и једног човечанства.

Кикинда: Кикиндско позориште победник Фестивала "Публикум"

Позориште у Кикинди постигло је још један велики успех. Са представом "Лажа и паралажа", победио је на 2. "Публикуму" у Кули, такмичарском фестивалу професионалних позоришта. Ова позоришна манифестација препознатљива је по томе што одлуку о награђеном доноси искључиво публика. Кикиндски ансамбл наступио је треће фестивалске вечери и добио највишу оцену публике, 4,64.

Кикинда: Вечерас у Народном позоришту представа „Ковачи“

Глумци Народног позоришта враћају се на сцену након продужене празничне паузе, због неколико заражених корона вирусом у колективу, и вечерас је од 20 сати на програму комад Милоша Николића „Ковачи“, у режији Тијане Васић.

Каубоји

"Представа се бави позориштем и прати судбине 57 ликова, које тумачи тринаест глумаца. "Каубоји" су представа са елементима мјузикла, која, поред глуме, изискује физичку способност извођача, учење кореографија, свирања и певања.
Редитељ Кокан Младеновић објашњава да је у бити представе група аутсајдера, потпуних друштвених маргиналаца, која кроз процес рада на представи, прераста не само у добре глумце, него, како каже, и у праве освешћене људе.
"Мислим да је то што жуде ка Западу комично тужни одговор на нашу реалност, односно идеалан дијалог са нашим временом", додаје редитељ.
Драган Остојић у представи игра редитеља који долази у једно мало место и покушава да направи представу са људима који још нису видели позориште.
"То је, у ствари, она топла људска прича о људскости, поштењу, пожртвованости и љубави", каже Остојић.
Међу "Каубојима" који се уздижу изнад својих неуспеха и своје незнање претварају у позоришну вештину је Емина Елор, глумица новосадског Мађарског позоришта, добитница Стеријине награде.
Она у представи глуми Марицу, једину жену која се на аудицији појављује са сестром.
"На почетку представе причам мађарско-српско-румунско-словачким језиком и током позоришних вежби развијам се и постајем звезда каубојка", објашњава Емина своју улогу.
Представа "Каубоји" надилази све досадашње пројекте кикиндског позоришта захваљујући, пре свега, уиграном ансамблу, те редитељу Кокану Младеновићу, сценографкињи Марији Калабић,
костимографкињи Тањи Радишић, композиторки Ирени Поповић и бројној екипи иза сцене." Прикажи мање

Нови фоаје кикиндског Народног позоришта коначно је отворио врата за верну публику.

Задовољни су актуелни и некадашњи чланови ансамбла и културни посленици нашег града, а сасвим сигурно ће и за публику бити нешто сасвим ново. Градоначелник Кикинде, Павле Марков, на пригодној свечаности, подсетио је да су се радови одвијали у две фазе, током прошле и ове године:

- О овоме смо причали претходне три године, а ова институција културе апсолутно је заслужила да добије овако модеран објекат. Верујем да је за чланове ове куће ово важан догађај. Укупна вредност радова износи око 35 милиона динара.

Директор Народног позоришта, Никола Јоксимовић, отварање фоајеа је доживео као испуњавање једног од највећих циљева:

- Заслужујујемо овај модеран објекат који се одлично уклапа у овај део градског језгра и нашег трга. Трудићемо се у наредном периоду да квалитет нашег програма доведемо на још већи ниво, али и да ће кроз овај фоаје у позоришну салу ући још већи број публике.

МИРГОРОД

Комад „Миргород“ рађен је по приповеткама Николаја Васиљевића Гогоља „Приче о томе како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович“, „Старовремске спахије“, „Иван Фјодорович Шпоњка и његова тетка“, „Тарас Буљба“, и списа „Одабрана места из преписке са пријатељима“. Драматизацију потписује редитељка представе, Анђелка Николић, којој је „Миргород“ пета представа у Народном позоришту Кикинда. Богати костими и веродостојна сценографија припадају Олги Мрђеновић, док избор музике потписује Дмитри Гусаков, који је за ову представу изабрао традиционалне украјинске песме , као и музику бендова Дакха Бракха, Дакх Даугхтерс, Опа Тсупа, Куруп.

Go to Top