Владимир Ђурђевић
СРБИЈА ALL INCLUSIVE
Режија: Марко Мисирача
Сценограф: Владимир Павловић
Костимограф: Татјана Радишић
Асистент костимографа: Александра Калочањ Мохачи
Ауторска музика и изведба: Лука Јовановић Џивџановски
Сценски говор и лектура: Дијана Маројевић
Сценки покрет и кореографија: Анђелко Берош
ИГРАЈУ:
Здравко Кубуровић – Никола Јоксимовић
Иванка – Мина Стојковић
Анђела – Миљана Кравић
Урош – Лука Јовановић Џивџановски
Спасоје – Милан Вејновић
Рашин – Бранислав Кнежевић
Ћумур – Владимир Максимовић
Представу помогли:
ПОКРАЈИНСКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА КУЛТУРУ, ЈАВНО ИНФОРМИСАЊЕ И ОДНОСЕ СА ВЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА
РЕСТОРАН TWENTY
У представи коришћени текстови песама „Српска земља“ Вељка Петровић (1884-1967), „Туђој крви“ и „Младост“ Милутина Бојића (1892-1917) и „Имаде вас много…“ Алексе Шантића (1868-1924).
О ПРЕДСТАВИ:
Реч писца
Ово је прича о добрим људима. Баш добрим. Добрим, а поквареним. Страшно поквареним, али опет душевним, какви умеју да буду само наши људи. Дивни људи. Дивни да не пожелиш да их сретнеш. А не можеш да их не сретнеш и да их не заволиш, јер су ипак, и изнад свега, људи.
Ово је прича о нашим врлинама, манама и заблудама којих нисмо спремни да се одрекнемо. Никада!
О нашем таленту за преживљавањем у тешким временима који смо вековима развијали. Ми смо цареви за преживљавање. Живот још нисмо пробали.
О генерацији рођених у неком другом времену и генерацији прагматичних која тек долази. Не смем ни да замислим.
О спремности на жртву са једне стране и зонама комфора, са друге, како се то данас модерно каже. (Да ли да напишем ово и на енглеском? Нема потребе, и овако звучи екстра.)
Ово је прича о томе како тешко праштамо другима, а лако себи. И како нам је увек неко други крив. И како сваки проблем може да се реши, само ако имамо добар бизнис план. А, хвала Богу, ми планова имамо колко ’оћеш.
У ствари ово је прича о свему. Нема чега нема. All inclusive бајо мој. Све у full-u. (Да, енглески… …нисам издржао.)
Напослетку, ово је прича о људима са каквима је одрастао мој отац Момчило Ђурђевић. Ова прича је посвећена њему.
Реч редитеља
„Позориште потказује живот“, написао је једном велики позориштарац. Да је то готово увек тако када у неки позоришни процес и пробе уђете чистог и отвореног срца и здравих мотива, сведочио сам више пута. Комад Владимира Ђурђевића својом трагикомичном актуелношћу и савременошћу, поникао из тла овдашњег човека и његовог, вековима неизмењеног менталитета, долази нам на сцену као готово неопходна „пилула“, која ће свима нама који смо стварали представу, а верујем и онима у публици, учинити да стварност не заборавимо, већ да се с њом, духовно оснажени, лакше понесемо. Пробе с јесени и зиме 2024/25. пратили су историјски догађаји. На улицама у Србији се, док исписујем ове редове и улазимо у завршну фазу склапања представе, догађало и догађа толико тога, па би се рекло да је позориште готово немоћно да све то испрати и уметнички обради. Међутим, парадоксално је да стварност на толико нивоа „прозива“ Ђурђевићев комад и нашу представу, па се усуђујем да кажем да се, поред свих спољних, објективних потешкоћа у процесу, у овом случају догодила она кишовска „милост уобличења“ која, са великим нестрпљењем чека и сусрет са публиком.
Ђурђевићево драмско писмо у најлепшем смислу наслања се на богату комедиографску традицију ових простора и проширује генеалогију овог стваралачког рода. У његовим ликовима, ситуацијама и богатству језика, препознају се омажи Нушићу, Ковачевићу, Поповићу, Брешану, Матишићу, гротескно и фарсично се, сасвим органски и вешто преплићу са реалношћу и свакодневицом нашег „малог човека“, његовим хероизмом и невероватном виталношћу којом „доака“ свим недаћама и мукама. Поред бројних мотива и питања које прича о породици Кубуровић и њиховим (не)пријатељима доноси, посебно ми се чини интригантном и важном тема традиције оличена у метафори најстаријег члана породице: традиција, огњиште и остале „светиње“ су нам често у историји биле преломна тачка, кочиле нас и заустављале у развоју. Да ли је могуће да од традиције узмемо и понесемо оно што је добро, а да не дозволимо да нам та иста традиција буде камен спотицања и не дâ нам да кренемо ка цивилизацији?
Извођење новог домаћег комада представља посебан празник за позориште. Нека остане забележено и да се премијера представе Србија All Inclusive догађа у сезони када је прва Ђурђевићева и моја професионална сарадња, представа Бајка о позоришту у Звездара театру, прославила 10. годишњицу од премијере. Живело нам позориште, у институцијама и ван њих!
Премијера: 21. фебруар 2025.
345. представа
Трајање представе: 1 сат и 30 минута
